Анимизам и аниматизам

Теорије анимизма и аниматизма

Теорије анимизма и аниматизма настале су у 19. веку у контексту еволуционистичких погледа Чарлса Дарвина и Херберта Спенсера. Е. Б. Тајлор, један од оснивача модерне антропологије, поставио је теорију анимизма, тврдећи да је најранији облик религије произашао из идеја о духовима и душама. За њега, примитивни човек је, посматрајући смрт и снове, закључио да живот наставља да постоји у облику духова. Касније је Р. Р. Марет предложио још ранију фазу, аниматизам, или динамизам, где је религија настала из веровања у неперсоналну, безличну снагу или енергију, коју је упоредио са електрицитетом.

Утицај и критике теорија

Иако су Тајлорова и Маретова теорија биле изузетно утицајне током 19. и почетком 20. века, данас се сматрају превазиђеним. Критичари, попут холандског историчара религија П. Д. Шантепи де ла Сосеја, сматрали су да ове теорије превише механичким приступом покушавају да објасне сложене верске појаве. Једна од главних мана је пројектовање модерних, рационалистичких и позитивистичких ставова на умове „примитивних људи“. Маретова теорија о мани, као универзалној безличној сили, такође је доведена у питање, јер се показало да је овај концепт далеко сложенији и да се појављује у развијенијим друштвима.

Контекст 19. века и опсесија пореклом

Теорије анимизма и аниматизма морају се посматрати у контексту опште опсесије пореклом која је карактерисала 19. век. Идеје о еволуцији, које су доминирале науком и друштвеним наукама, довеле су до покушаја да се пронађе јединствен узрок или порекло религије. Тајлорова теорија је, попут еухемеризма (идеја да су богови првобитно били људи) и других теорија, покушавала да пружи једноставно објашњење за сложен феномен. У овом веку су се појавиле бројне теорије о настанку религије, попут тотемизма, магије и првобитног монотеизма, које су се међусобно надметале.

Колонијализам и научна пристрасност

Анимистичка теорија је такође била производ британског колонијализма. Тајлоров поглед на „примитивне“ народе делио је нешто од ставова Радјарда Киплинга, где се „бели човек“ сматрао одговорним за цивилизовање „дивљака“. Овакав став је довео до дуализма између модерног истраживача и примитивног човека, што је у науци, како се наводи у тексту, створило илузију да су то две потпуно различите групе човечанства. Израз „анимиста“ је у то време често коришћен као синоним за „пагана“, што показује како је једна научна теорија постала шире прихваћена као стварна религија, а не само као хипотеза.

Епистемолошка ограничења

Главни епистемолошки проблем анимизма и сличних теорија је њихово свођење религије на једноставан објект. Овај редукционистички приступ уништава праву суштину религиозних појава, које су много сложеније од „духова“ или „моћи“. Уместо да објасне религију као живи покрет који се преноси кроз генерације, ове теорије је своде на мртви објекат за „дисекцију“. На крају, као и империје у којима су настале и са којима су биле повезане, ове теорије су доживеле епистемолошки неуспех.