Концепт загробног живота у јудаизму
Схватања загробног живота у јудаизму су се развијала постепено и никада нису била у потпуности догматски и систематично формулисана. У центру тих схватања су веровање у телесно васкрсење и бесмртност душе. Иако су ове идеје биле присутне током целе историје јудаизма, њихов најзначајнији развој догодио се у рабинском и средњовековном периоду.
Концепти загробног живота у библијском и хеленистичком периоду
У Библији, поглед на загробни живот је прилично нејасан. Након смрти, особа одлази у Шеол, неку врсту подземног света из ког нема повратка. Међутим, Бог има моћ да оживи мртве, а језик васкрсења се често користи фигуративно за обнову Израела. Најранији опис есхатолошког васкрсења налази се у Књизи пророка Данила (12:1-2), написан током Антиохијевих прогона. Ово веровање је настало као одговор на мучеништво Јевреја, да би се одржала вера у Божју правду и обећање о награди за праведнике. У хеленистичком добу, под утицајем грчко-римске културе, појавила се и идеја о бесмртности душе, која се разликовала од концепта васкрсења тела, где се душа и тело поновно спајају. Идеје попут оних Филона Александријског нису, међутим, имале утицаја на развој рабинске мисли.
Рабински јудаизам и васкрсење
Веровање у васкрсење мртвих представља темељ рабинске есхатологије. У рабинској литератури, Мишна експлицитно тврди да „сви Израелци имају удео у свету који долази“, осим оних који поричу васкрсење. Доктрина о награди и казни се заснива на поновном сједињењу тела и душе пре суда. Иако су касније рабинске идеје прихватиле концепт постојања душе као независног ентитета, никада нису одвојиле бесмртност душе од васкрсења тела. Због важности овог веровања, рабини су га уврстили у литургијске молитве и настојали да му пронађу упориште у Тори. Међутим, по питању детаља, попут судбине душа или места Раја и Пакла, рабини су имали веома различита мишљења, што указује на недостатак јединствене догме. Рај (Ган Еден) се описује као земаљски или небески врт, док Гехена (Пакао) своје име вуче из долине Бен Хином, али је њена локација такође предмет дебате.
Средњи век: филозофски и кабалистички погледи
Током Средњег века, јеврејски погледи на загробни живот су се разишли, нарочито у филозофским и мистичким круговима. Филозофи су углавном схватали загробни живот кроз бесмртност душе, која се дефинише у складу са њиховим филозофским системима, попут неоплатонизма или аристотелизма. Неки, попут Мојсија Мајмонида, покушавали су да помире физичко васкрсење са својим филозофским идејама о духовној природи блаженства, што је довело до критике и оптужби за јерес. Мајмонид је у свом раду разликовао месијанско доба (где ће се душе вратити у тела, али ће и даље постојати материјални живот) и свет који долази (чиста, духовна егзистенција). Са друге стране, јеврејски мистици (кабалисти) нису имали проблем са концептом васкрсења. Њихове идеје су детаљно описивале судбину ускрснутих душа, а Зохар је чак говорио о одвојеним судбинама три дела душе (нефеш, руах, нешама).
Метемпсихоза и савремени јудаизам
Један од најнеобичнијих аспеката кабалистичке есхатологије је веровање у гилгул или метемпсихозу (пресељење душа). Иако је првобитно сматрана казном за тешке грехе, гилгул је временом почео да се посматра као Божја милост, јер је нудио шансу за реинкарнацију и искупљење. Овај концепт се временом апсорбовао у народна веровања, што је довело до стварања идеје о дибуку – злом духу који је прогањао живе људе. У модерном периоду, с доласком просветитељства, питање загробног живота је изгубило своју догматску важност за јеврејску теологију. Ортодоксни јудаизам и даље одржава веровање у телесно васкрсење, док је реформски покрет изричито одбацио концепте телесног васкрсења, Гехене и Едена. Данас се о загробном животу најчешће говори кроз идеју личне бесмртности, наслеђене из средњовековне филозофије.
0 Коментари