Почеци и приступи вештачкој интелигенцији (ВИ)
Вештачка интелигенција (ВИ) је област рачунарства која тежи да објасни и опонаша људску интелигенцију кроз механичке или рачунарске процесе. Не постоји универзално прихваћена дефиниција интелигенције, али постоје три главна приступа: интелигенција као квалитет (својство појединца), функција (способност обављања задатака) или однос (повезаност са другим интелигентним бићима). Поље ВИ се развило из рада Алана Тјуринга из 1950. године, а термин „вештачка интелигенција“ сковао је Џон Макарти 1956. године. Рани приступ, назван симболичка или класична ВИ, заснивао се на идеји да се људско размишљање може представити низовима симбола и логичким правилима. Овај приступ је био успешан у ограниченим доменима као што су шах и медицинска дијагноза, али је поклекнуо пред задацима „здравог разума“ које може да обави двогодишње дете.
Функционална или слаба ВИ
Џон Серл је 1980. године поделио ВИ на „јаку“ (тежња ка потпуној, људској интелигенцији) и „слабу“ (коришћење ВИ техника за решавање ограничених проблема). Већина данашњег истраживања спада у функционални модел, који види ВИ као напредно рачунарство. Овај приступ не настоји да опонаша људски начин размишљања, већ користи брзину и капацитет рачунара за обављање задатака који би за човека захтевали интелигенцију. Пример за то је програм „Дип блу“ који је победио Гарија Каспарова у шаху 1997. године, не имитирајући људско размишљање, већ израчунавајући огроман број потеза унапред. Главни проблем са функционалном ВИ је што је тешко дефинисати шта је заиста ВИ, а шта је само напредна апликација.
Релациони приступ и Тјурингов тест
Трећи приступ вештачкој интелигенцији заснива се на идеји да се интелигенција стиче и показује само кроз однос са другим интелигентним делатницима. Тјурингов тест, предложен 1950. године, сматра се опште прихваћеним тестом за интелигенцију машине. У овом тесту, испитивач комуницира са човеком и машином преко терминала, а ако не може да их разликује, машина се сматра интелигентном. Тјуринг је веровао да би било продуктивније створити ум који симулира дететов, који би учио и развијао се кроз интеракцију. Ово је приступ који користи Родни Брукс са својим роботима Ког и Кисмет, који уче кроз друштвену интеракцију. Иако нису близу проласка Тјуринговог теста, њихов рад представља помак ка размишљању да је интелигенција друштвено стечена.
ВИ у научним и верским дилемама
Иако права интелигентна машина и даље остаје у домену спекулација, ова област истраживања поставља важна верска и етичка питања. Многи истраживачи сматрају да ће стварање интелигентне машине потврдити идеју да су људи само биолошке машине. Постављају се антрополошка питања попут: Шта значи бити човек? У којој мери замена биолошких делова механичким угрожава људски интегритет? Постоје и етичке дилеме: Која права би имао интелигентни робот? Да ли би требало да буде морално одговоран? На крају, ту је и есхатолошки аспект: неки научници, попут Рејмонда Курцвајла и Френка Типлера, предвиђају да ће ВИ омогућити кибернетички облик бесмртности, где ће људска свест бити пребачена у машине.
ВИ у научној фантастици
Вештачка интелигенција је омиљена тема у научној фантастици, где се често приказује као карактер са свешћу и сопственом вољом. Ови ликови се појављују у различитим физичким формама, од потпуно механичких робота, преко киборга, до андроида. Жанр се може поделити у две главне категорије: приче упозорења и приче испуњења жеља. У причама упозорења, као што је „2001: Одисеја у свемиру“, ВИ се ствара са племенитим намерама, али на крају преузима контролу над људима. Приче испуњења жеља, попут „Ратова звезда“ или „Ја, робот“, приказују роботе као пријатеље и помоћнике људима. Овај приступ је укорењен у релационом, а не у функционалном погледу на интелигенцију.
0 Коментари