Настанак и развој Хебрејског канона
Хебрејски палестински канон, познат и као „Стари завет“ или „Хебрејска Библија“, представља збирку светих списа које прихватају и јудаизам и хришћанство. У јудаизму се ови текстови најчешће називају ТаНаК, што је акроним за Тора (Закон), Невиим (Пророци) и Кетувим (Списи), док га хришћани називају „Старим заветом“, наглашавајући његову везу са „Новим заветом“ као испуњењем пророчанстава. Процес канонизације је био дуг и сложен, без прецизног датума када су текстови званично фиксирани. Уместо једног одлучујућег догађаја, развој канона је био функционалан и постепен, при чему су се текстови који су били сматрани ауторитативним постепено груписали у коначну збирку од 24 књиге.
Рано сведочанство о канону: Септуагинта и апокрифи
Најраније сведочанство о хебрејском канону налази се у Септуагинти (LXX), античком преводу хебрејских списа на грчки језик. Иако LXX садржи све књиге палестинског канона, она такође укључује и додатне текстове који нису ушли у коначну верзију хебрејског канона. Ти текстови се називају апокрифи и укључују књиге попут 1–2 Макавејске, Товита, Јудите и друге. Ове књиге, међутим, сматрају се светим у православним и католичким црквама, али не и у протестантизму. Значајно је и то што LXX приказује другачији редослед књига, који се ослања на хронологију и књижевни жанр. Управо у прологу књиге Бена Сире и 1–2 Макавејима, написаним око 2. века пре Христа, постоје назнаке о постојању неке врсте канона у то време, јер се спомињу „Закон и Пророци“ као утврђена збирка светих списа.
Свици са Мртвог мора и јеврејски извори
Открића Свитака са Мртвог мора у Кумрану крајем 1940-их година дала су наговештај да канонизација није била јединствен процес. Иако су пронађени рукописи свих књига из хебрејског канона (осим књиге Јестире), на овом месту су такође пронађени и секташки списи као и књиге које нису ушле у канон, што сугерише да заједница Кумрана није имала „затворени канон“ до 1. века нове ере. Ипак, два значајна јеврејска списа из тог периода, „Против Апиона“ Јосифа Флавија и „4 Јездрина“, сведоче о затвореном корпусу од 22 или 24 књиге, што се поклапа са данашњим хебрејским каноном.
Нови завет и развој канона
И Нови завет такође показује свесност о постојању ауторитетне збирке списа. На неколико места се спомињу „Закон и Пророци“ као и „Закон Мојсијев, Пророци и Псалми“ (Лк 24:44). Последњи наведени израз се често користи као доказ да је у време Исуса Христа постојала свест о трипартитном канону, где „Псалми“ представљају „Списе“. Иако је обим ових збирки у Новом завету нејасан, јасно је да је постојала традиција окупљања светих књига и њиховог чувања. Постојање термина „Закон и Пророци“ у списима из 2. века пре нове ере указује на то да је Тора била сигурно канонизована до тог периода.
Модерне теорије о канонизацији
У модерној библијској науци, теорије о канонизацији се разликују у зависности од тога како се дефинишу појмови „канон“ и „спис“. Класична теорија, коју је развио Херберт Едвард Рајл, претпоставља три јасно одређене фазе канонизације: Тора у 5. веку пре Христа, Пророци крајем 3. века пре Христа и Списи до 1. века нове ере. Међутим, новија истраживања, наглашавајући функционалност процеса, одбацују ову теорију као превише ригидну. Консензус међу научницима је да је хебрејски канон био у фази развоја све до краја 1. века нове ере, иако су основне књиге, посебно Тора, биле препознате као ауторитетне много раније.
