'Разочарање света' и капитализам
Прича о 'разочарању света', коју су кристализовали Макс Вебер и Карл Маркс, представља доминантну теорију о настанку капитализма. Према њој, пре капитализма свет је био 'зачаран', испуњен боговима, духовима и натприродним силама, а материја је била проводник божанске милости. Међутим, с доласком калвинизма, науке и капитализма, материја је постала инертна и обична ствар, лишена божанског сјаја. Овај 'разочарани' свет довео је до нестанка старих веровања, или су она прогнана у сферу приватне вере. Упркос томе, савремена историја показује да је ова теорија више мит него истина. Појава верског фундаментализма, као и идеје филозофа попут Чарлса Тејлора, указују на то да је 'зачараност' и даље присутна, али често у 'секуларном' обличју.
Капитализам као нови облик 'зачараности'
Многи критичари тврде да капитализам није уништио 'зачараност', већ да је постао њен нови облик. Вебер је и сам наговестио да ће се стари богови поново појавити у облику 'безличних сила', попут 'закона тржишта', који су стекли готово божански статус. С друге стране, Маркс, иако је тврдио да капитализам уништава верске екстазе, истовремено је писао о 'магији и некромантији' које окружују робну производњу. За Маркса, нова 'зачараност' се огледа у фетишизму робе и новца. Новац постаје 'свемогуће биће' и 'бог међу робом', који има моћ да ствара из ничега, одређујући стварну вредност и постојање ствари, што је концепт који антрополози називају мана.
Пропуштена шанса марксизма и критика Симон Вејл
Марксистичка теорија, која је очекивала револуцију да би уништила 'фетишизам робе', није успела да објасни зашто се то није догодило. Симон Вејл, француска мистичарка и радикална мислитељка, тврдила је да је разлог томе Марксово прихватање 'разочараног' концепта материје, који је искључивао могућност да материја има духовни значај. За њу, духовни и материјални свет нису у дуализму, већ су комплементарни. Вејл је сматрала да материја може да буде проводник божанског, а самим тим је Марксов материјализам био недовољан. Овај 'зачарани материјализам' налазио је свог заговорника још у 17. веку у енглеском револуционару Џерарду Винстанлију, који је сматрао да је капитализам скрнављење, а да је комунизам 'зачаран' духом љубави.
Романтизам и модерна критика капитализма
Винстанлијев 'сакраментални материјализам' наставио је да живи у покрету романтизма. Песници попут Вилијама Блејка и Вилијама Вордсворта видели су божанско у природи, док су капитализам критиковали као 'демонску зачараност', називајући га идолопоклонством и обожавањем Мамона, демона похлепе. У 19. веку, Томас Карлајл и Џон Раскин превели су ове идеје у социјалну критику, описујући капитализам као 'Јеванђеље Мамонизма' и 'вештичарење', које доводи до дехуманизације и еколошког уништења. Њихова критика била је усмерена на губљење 'светости' материје под утицајем индустријализма.
'Метафизичка реконструкција' и будућност
Критике капитализма, засноване на идеји 'поновног очаравања', настављене су у 20. веку, посебно у Америци. Мислиоци попут Хенрија Дејвида Тороа, Вилијама Џејмса и Теодора Розака доводили су у питање 'разочарану' свест савременог друштва. Розак је у свом делу Где се пуста земља завршава тврдио да је неопходна 'сакраментална свест' која би оживела визионарски свет и одузела моћ елитама. Он је заговарао 'метафизичку реконструкцију' као основу сваке револуционарне борбе. Ова идеја, која споја модерну научну рационалност са старим веровањем у 'зачараност' света, сматра се кључном за превазилажење економских и еколошких проблема данашњице и пружа хуманију алтернативу капитализму.
0 Коментари