Напад на претежно хришћански град Сукајлабију у провинцији Хама представља најновији инцидент секташког насиља који је дубоко потресао ову заједницу, подсећајући на нестабилност која је уследила након пада Башара ел Асада пре две године. Сукоб је почео као банална свађа између двојице мушкараца, једног из Сукајлабије и другог из суседног сунитског места Калат ел Мадик, али је брзо ескалирао у организовани напад. Десетине мушкараца на моторима из Калат ел Мадика упале су у град током ноћи, сејући терор и вршећи масовну деструкцију имовине хришћанског становништва, што је трајало до раних јутарњих сати у суботу. Сведочења локалног становништва описују стање панике и страха, док су продавнице и домови били мета насумичне пуцњаве и подметања пожара.
Материјална штета у граду је огромна, а извештаји описују куће са разбијеним капијама, запаљене просторије и аутомобиле уништене у налету насиља. Становници попут Лијана Двеира, чија је продавница одеће изрешетана мецима, говоре о претрпљеном страху који је паралисао њихове породице, док други описују како су нападачи покушавали да запале стамбене објекте док су се унутра налазили људи. Интервенција владиних снага, које су допремиле појачања, успела је да смири ситуацију, али је након тога уследио масовни протест грађана. Стотине становника марширале су улицама Сукајлабије захтевајући хитну одговорност и кажњавање починилаца, уз проглашење штрајка док се не задовољи правда.
Овај инцидент се посматра у ширем контексту страдања хришћанске мањине која је деценијама чинила око 10% сиријске популације од 23 милиона становника пре почетка сукоба 2011. године. Иако су хришћани уживали верске слободе и заштиту под Асадовим режимом, након децембра 2024. године постали су учестала мета наоружаних група лојалних новим исламистичким властима. Напетости су додатно подгрејане историјским ривалством, јер је Сукајлабија током рата била упориште владиних снага, док је Калат ел Мадик држала побуњеничка војска. Овај геополитички и верски јаз оставио је дубоке поделе које свака појединачна чарка може претворити у свеопшти секташки сукоб.
Положај хришћана у послератној Сирији додатно је отежан низом дискриминаторних мера и терористичких аката који су нарушили првобитни опрезни оптимизам према новим властима. Забрана продаје алкохола у Дамаску, која је погодила хришћанске четврти познате по угоститељству, изазвала је велики револт и осећај културолошке маргинализације. Ситуација је драстично погоршана након самоубилачког бомбашког напада на цркву у близини Дамаска прошлог јуна, у којем је убијено 25 људи, а на десетине рањено. Све учесталији напади на алавите на обали и Друзе на југу Сирије јасан су показатељ да мањинске групе пролазе кроз период егзистенцијалне неизвесности под новом управом.
Влада привременог председника Ахмеда ел Шаре званично је осудила нападе, али се суочава са озбиљним оптужбама за неспособност или неспремност да заустави милитанте које покушава да интегрише у своје структуре. Многи посматрачи и борци за људска права тврде да власти „гледају кроз прсте” наоружаним групама, чиме се продубљује неповерење између државе и преосталих хришћана, од којих је велики број већ напустио земљу током петнаестогодишњег конфликта који је однео пола милиона живота. Судбина Сукајлабије тако постаје симбол ширег изазова за нову Сирију: како изградити инклузивно друштво у земљи где су секташке ране дубоке, а механизми одговорности за злочине над мањинама готово непостојећи.