60 година од Другог ватиканског сабора. Незавршени посао
Понедељак, 8. децембар, обележио је 60. годишњицу завршетка Другог ватиканског сабора (Vatican II). Међу црквеним историчарима постоји аксиом да је потребан цео век да би се један сабор у потпуности примио и интегрисао, што значи да се пријем Ватикана II и даље сматра „радом у току“. Иако се годишњица може обележити истицањем седам кључних тема, како је то учинио Александар Бригеман, тај приступ је непотпун. Суштина сабора лежи у међусобној повезаности његових главних докумената и у дубљем разумевању његових метафора и теолошких изјава, а не само у површном набрајању тема.
Слике Цркве и неспоразуми
Конституција „Lumen Gentium“ (1964) заиста описује ново саморазумевање Католичке цркве као „народа Божијег“ на његовом путу кроз време. Међутим, ова метафора, нажалост, погрешно је протумачена у неким демократским, анти-естаблишментским културама, попут САД, као наговештај да ће Црква постати мање хијерархијска. У стварности, метафора сугерише припадност и власништво: крштени припадају Богу. Истовремено, „Lumen Gentium“ користи и друге слике, попут „мистичног тела Христовог“, „супруге“ Христове и „знака и инструмента јединства читавог људског рода“, што друштвено учење поставља као интринзични део еклисиолошког саморазумевања.
Покретачка снага друштвеног учења: Dei Verbum и Sacrosanctum Concilium
Иако се „Gaudium et Spes“ сматра документом највише усредсређеним на католичко социјално учење, оно изгледа и највише датовано. Аргумент се може изнети да је права покретачка снага за дубље укључивање социјалног учења у живот Цркве била конституција „Dei Verbum“ (О Божанском Откривењу). Свето писмо је препуно социјалне етике, али само Писмо не може спречити поларизацију, јер обе стране могу „бирати“ цитате који им одговарају. Такође, „Sacrosanctum Concilium“ (О Светој Литургији), први усвојени документ сабора, наставио је да пружа оно што недостаје друштвеном дијалогу: осећај дара и захвалности, јер је Христос увек присутан у својој Цркви.
Историјски критички приступ и погрешке у тумачењу
Погрешно је тврдити да је „Dei Verbum“ први пут отворио пут новом научном приступу Библији овлашћујући историјско-критичко тумачење. Тај пут су много раније започели папа Лав XIII енцикликом Providentissimus Deus (1893) и, још више, папа Пије XII енцикликом Divino Afflante Spiritu (1943). Ватикан II је потврдио овај приступ, али га није покренуо. Сабор је био реформско достигнуће које је променило начин на који католици живе своју веру, не измишљањем нових идеја, већ повратком изворима откривења у Писму и црквеној традицији.
Мапа за напредак и изостанак прославе
Ватикан II је и даље пројекат који траје, захтевајући дубље ископавање његових ризница и одговорност за евентуална погрешна тумачења. Многи критикују застој (или чак неактивност) Конференције америчких бискупа због изостанка целовите прославе ове значајне годишњице, као и одсуства дијалога са другим епископалним конференцијама о различитим начинима пријема сабора. Отпор папи Фрањи у САД често је укорењен у неразумевању различитих начина на који је Ватикан II примљен у Латинској Америци или у општем противљењу самом сабору. За католике који траже пут напред, Ватикан II је мапа.
0 Коментари