Природа пљачке у Лувру и ниска стопа враћања украдених предмета
Пљачка краљевског накита у Лувру 19. октобра 2025. године, која је трајала само седам минута, одиграла се као филмска сцена, привлачећи светску пажњу. Ипак, општа стопа враћања украдених уметничких дела је изузетно ниска – испод 10% – упркос томе што се годишње украде између 50.000 и 100.000 дела широм света. Иако је тешко уновчити украдена уметничка дела на легалном тржишту, врста предмета украдених из Лувра – осам комада драгоценог накита – даје лоповима предност у односу на оне који краду слике.
Проблем легализације слика и њихова вредност
Украдене слике не могу се продати на легалном тржишту јер лопови не могу пренети „добру титулу“ (доказ о легалном власништву), а ниједна угледна аукцијска кућа или колекционар их не би купио. Упркос томе, украдена дела имају вредност; могу завршити као залог код криминалних синдиката (попут слика Ван Гога које је пронашла мафија у Напуљу 2016.) или несвесно у рукама колекционара. Након Другог светског рата постојало је велико тржиште опљачканих дела, због чега су развијени међународни закони који омогућавају оригиналним власницима или њиховим потомцима да поврате украдену имовину, чак и деценијама касније.
Лакша монетизација драгуља и подземно тржиште
За разлику од слика, украдени накит из Лувра, укључујући сафирну дијадему и предмете који су припадали царицама Марији-Лујзи и Еугенији, може се знатно лакше уновчити. Чак и када би се ови комади разбили, драго камење и племенити метали могли би се продати несавесним трговцима и златарима, који би их преобликовали и даље продали. Иако би лопови добили само делић њихове праве вредности, драгуљи вреде милионе долара. Украдена дела се продају на подземном тржишту, било у приватним састанцима, у мрачном вебу или чак преко мејнстрим е-трговинских сајтова попут Facebook-а и eBay-а.
Често прецењена опасност и интерни послови
Већина крађа уметничких дела је мање драматична од филмских приказа и најчешће су кривична дела из прилике, која се дешавају у складиштима или током транспорта, а не у строго чуваним музејским халама. Велике институције, попут Лувра, имају мање од 10% своје колекције изложено, док се остатак чува у складишту. Крађа у складиштима или транзиту често пролази незапажено, као што је нестанак Пикасове слике током транспорта из Мадрида у Гранаду. Према ФБИ-у, око 90% музејских пљачки су интерни послови, односно, извршили су их запослени.
Највећа грешка пљачкаша
Највећа грешка пљачкаша Лувра, према аутору, није било одбацивање круне или прслука који су оставили као трагове. Већ је то била дрска природа саме пљачке – чин који је привукао светску пажњу. Овај сензационализам обезбеђује да ће француски детективи, приватни истражитељи и међународне агенције за спровођење закона бити у потрази за драгуљима и краљевским накитом у годинама које долазе, што ће лоповима значајно отежати монетизацију плена.
0 Коментари