Аполинарије Лаодикијски: Живот и дело
Аполинарије Лаодикијски (око 310 – око 390. године), епископ и хришћански јеретик, био је један од најбриљантнијих теолога свог времена. Имао је изузетно образовање у класичној грчкој филозофији и књижевности. Прославио се када је храбро реаговао на декрет цара Јулијана Отпадника, који је забранио хришћанима да подучавају грчку литературу. Као одговор, Аполинарије је прерадио велики део Библије у атрактивном класичном грчком облику, а писао је и хришћанску поезију. Нажалост, ниједно од тих његових дела није сачувано.
Подршка Никејском символу вере и први знаци јереси
Аполинарије је био непоколебљиви бранилац Никејског символа вере. Борио се против Оригена, Арија и других јеретика, и уживао је велико поштовање светих отаца, укључујући Светог Атанасија и Светог Василија Великог. Изабран је за православног епископа Лаодикије 360. године. Његов главни теолошки изазов био је да објасни како се божанска и људска природа могу сјединити у једној личности Исуса Христа. У свом настојању, он је примењивао платонско, аристотелско и стоичко учење о људској природи, што га је одвело у јерес.
Аполинаријева христологија: Теза о трихотомији
Аполинарије је веровао да се две потпуне природе, божанска и људска, не могу спојити а да се једна не уништи. Због тога је предложио трихотомистички поглед на човека, по којем се човекова природа састоји од тела, неразумне душе и разума (нус). У Христу је, уместо људског разума, постојао Логос. Ова теза је сажета у његовој чувеној изјави: „Једна оваплоћена природа Бога Логоса“. За Аполинарија, Христос је био Бог „оваплоћен“, али не у потпуности оваплоћен у смислу преузимања целокупне људске природе, јер му је недостајала разумна душа.
Одговор Светих Отаца и осуда
Православни оци су препознали Аполинаријеву главну заблуду: свођење Христове људске природе на тело без разумне душе. Тиме је он онемогућио пуно сједињење човека са Богом, што значи да човечанство не може бити спасено. Свети Григорије Богослов је оповргао његову тезу изјавом: „Оно што није преузео, није ни исцелио“, наглашавајући да би за спасење човека Христос морао да преузме целу људску природу. Аполинаријева јерес, позната као аполинаријанство, сматра се првом великом христолошком јереси четвртог века.
Званична осуда аполинаријанства
Иако је Аполинаријева заблуда била присутна већ неко време, тек око 374. године почела је да се препознаје њена озбиљност. Свети Василије Велики је затражио његову осуду, а Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски написали су дела против њега. Папа Дамас I га је осудио у Риму (око 374–380. године). Коначно, Аполинаријево учење је званично осуђено на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године.
0 Коментари