ШТА ЧИТАТИ? Визија Дидима Слепог. Оригенизам врлине из четвртог века

The Vision of Didymus the Blind. A Fourth-Century Virtue-Origenism, By: Grant D. Bayliss, Series: Oxford Theology and Religion Monographs, 304 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: February 2016

Двострука вредност истраживања занемарених историјских фигура

Књига Визија Дидима Слепог аутора Гранта Бејлиса представља изузетан допринос разумевању Дидима Слепог, александријског теолога из 4. века који је, у поређењу са савременицима попут Оригена или Атанасија, био неоправдано запостављен у савременим академским круговима. Бејлисово дело испуњава двоструку улогу коју имају квалитетне студије о „заборављенима”: прво, осветљава лик и дело самог Дидима, нудећи увид у његову етичку, космолошку и егзегетску мисао, а друго, кроз ту призму преиспитује шири контекст раног хришћанства. Користећи метафору К. С. Луиса о „гледању у” и „гледању уз” светлост, аутор нам омогућава да на познате историјске терене, попут разлика између антиохијске и александријске школе, сагледамо из потпуно нове визуре.

Егзегетски и педагошки допринос Дидима Слепог

Аутор пажљиво анализира како Дидим користи оригенистичко наслеђе, посебно у приступу тумачењу Светог писма, где тешкоће у разумевању текста види као подстицај за трансформацију кроз „запамћену врлину”. Кроз Бејлисову анализу откривамо да Дидим пружа дубок увид у древне образовне системе, превазилазећи искључиво хришћански педагошки оквир. Посебно је занимљива његова одбрана идеје о преегзистенцији душе, коју он поставља као моралну гаранцију приоритета врлине. Бејлис вешто повезује Дидимов метафизички оквир са практичним егзегетским методама, појашњавајући како су се космолошке претпоставке у то време директно одражавале на начин тумачења текста и разумевање људских страсти као својеврсног „психолошког мотора” ка врлини.

Синтеза, резерве и границе Дидимове визије

Иако је књига на моменте веома збијена и понекад губи на јасноћи услед превелике концентрације запажања – попут случаја са недовољно објашњеном метафором „вође хора” – Бејлис успева да изведе корисну синтезу Дидимовог често недореченог и фрагментарног опуса. Аутор показује велику сензибилност за Дидимову интелектуалну уздржаност, посебно у погледу његовог дистанцирања од пуне примене платонистичке поделе душе, и успешно идентификује „тамна места” или неодговорена питања у његовом раду. Ова студија нас тако подсећа да, иако је Дидим био изузетан визионар, његова духовна перцепција није имала одговор на сва питања, чиме нас Бејлис позива на критички приступ који истовремено уважава и Дидимову снагу увида и његове неизбежне интелектуалне границе.

О аутору

Грант Бејлис је предавао о животу и теологији ране Цркве на универзитетима у Кембриџу и Оксфорду, а тренутно је предавач литургике и патрологије на колеџу Рипон Каддесдон у Оксфорду.