Хад(ес). Бог подземног света
Хадес (ᾍδης), најстарији син Крона и Рее, постао је бог мртвих и краљ Подземног света, који је по њему и назван, након што су он и браћа Зевс и Посејдон жребом поделили власт над космосом после победе над Титанима. Иако није био зло божанство, већ строг и неумољив праведан владар, Хадес је изазивао велики страх код живих, који су избегавали да му изговоре име. Због тога су се користили еуфемизми попут Плутон (Πλούτων – „богати“, јер богатство долази испод земље) или Зевс катахтониос („Зевс Подземља“). Жртве Хадесу укључивале су црне животиње, а изводиле су се ударањем рукама о земљу, док је особа која приноси жртву одвраћала лице.
Подземни свет. Три региона и неумољиви чувари
Подземни свет, Хадесово царство, састојао се од неколико региона: Јелисејских поља (Елизијум), Асфоделских ливада и Тартара. За преминуле Хелене, пролаз у Подземни свет почињао је преласком реке Стикс, преко које их је превозио Харон уз наплату (новчић оболус стављен у уста покојника). На другој страни реке, улаз је чувао троглави пас Кербер. Душе су након проласка кроз Кербера долазиле пред три судије – Миноса, Радаманта и Еака – који су их слали у Тартар (најсличнији хришћанском паклу, за зле), на Асфоделске ливаде (за оне који нису ни врли ни зли) или у Јелисејска поља (за праведне и хероје).
Елизијум. Грчки рај
Јелисејска поља била су концепт загробног живота који се временом развијао. У почетку су била одвојена од Хадесовог царства, резервисана само за смртнике повезане са боговима и хероје. Касније, у верзији сличнијој хришћанском веровању, приступ је проширен на оне које су одабрали богови, као и на праведне и херојске личности. Они би уживали блажен и срећан живот на Острвима блажених, бавећи се истим активностима у којима су уживали док су били живи. За разлику од Хадеса, владар Елизијума варира: Хомер помиње Радаманта, док Пиндар и Хесиод наводе Крона.
Хадес, Зевс и Дионис. Орфичко уједињење
Иако је Хадес био пасиван и ретко је напуштао своје царство (само једном, када га је ранио Херакле), његова улога је била кључна у одржавању равнотеже између светова. За разлику од хришћанског концепта Сатане, који је зло отеловљење, Хадес је био више неличан и хладан судија. Занимљиво је да је филозоф Хераклит ујединио Хадеса са Дионисом (суштином неразрушивог живота), тврдећи да су они исти бог. Орфичари су отишли даље, верујући да су Зевс и Хадес једно божанство, представљајући тако тројство (уз Диониса) које је симболизовало рођење, смрт и васкрсење, уједињујући светла Зевсова царства са мрачним Хадесовим.
Сличности и разлике. Од Грчке до хришћанства
Док се Хадес и Подземни свет знатно разликују од хришћанског концепта пакла (који отеловљује зло), концепт Елизијума показује упадљиву сличност са хришћанским рајем. Елизијум, описиван као „рај“ без снега и олуја, прешао је у употребу код раних хришћанских писаца као пагански израз за рај. У ренесанси је стекао још већу привлачност, а његово име остало је сачувано у топонимима попут париских Јелисејских поља (Champs-Élysées). Коначно, док је Хадес био превише страшан да би био често приказиван у уметности, концепт блаженства који потиче из античке Грчке јасно показује већу сличност са модерним хришћанским схватањем Раја него што Хадес личи на концепт Пакла.
0 Коментари